Пропуст државе у адекватном процесуирању насиља у породици • Недовољна заштита подноситељке представке – малољетнице као жртве насиља у породици • Приказ развоја праксе Европског суда од првобитних параметара за анализу и утврђење повреда везаних за насиље у породици на основу члана 8 Конвенције до надоградње праћене анализом члана 3 и у коначници члана 14 • Повреда чл. 3 и 14 у вези са чланом 3 Конвенције

Чињенице

Подноситељка представке је А. Е., бугарска држављанка. У доби од 15 година била је у вези с двадесеттрогодишњим Д. М. с којим је живјела у његовој кући. Навела је да ју је Д. М. више пута претукао те да се коначни напад догодио 8. септембра 2019. године. Након тог напада код подноситељке представке су констатоване бројне повреде. Њена мајка је пријавила случај надлежној социјалној служби. Насиље се наставило све до доношења одлуке о измјештању подноситељкe представке ван породице будући да мајка подноситељкe представке више није могла вршити родитељски надзор.

Тужилаштво у конкретном предмету није покренуло поступак сматрајући да се ради о дјелу које је предмет приватног гоњења и констатујући да се ради искључиво о лакшој физичкој повреди, односно о једном чину насиља, истовремено искључујући постојање ванбрачне заједнице због специфичних околности предмета и чињенице да је подноситељка представке у вријеме насиља била малољетна.

Наводи подноситељке представке

Позивајући се на чл. 3 и 14 Европске конвенције, подноситељка представке се жалила на пропуст власти у заштити од насиља у породици као и на то да нису испитани њени наводи да је била дискриминисана на основу доби и на основу пола.

Оцјена Европског суда

•  Члан 3 Европске конвенције

Подноситељка представке се жалила на повреду члана 3 Конвенције истичући да је била жртва насиља у породици и да јој власти нису пружиле адекватну заштиту. При томе је истакла неадекватан законски оквир код насиља у породици, гдје су у домену насиља утврђени услови јавног гоњења. Да би постојала могућност јавног гоњења, потребно је да се насиље понавља (најмање три чина насиља), те да је насиље умјерене тежине, односно да је утврђен минималан праг тежине повреда.

Суд је нагласио да приватно гоњење на жртву ставља претјеран терет, али да истовремено не спречава даљње понављање чина насиља. Такође је установио да у конкретном случају није довољно искоришћена законска могућност покретања поступка од тужиоца ако се ради о одређеним изузетним случајевима лакшег насиља.

Насиље над подноситељком представке, тада малољетном особом, није квалификовано као насиље почињено од партнера јер бугарски закон за такву квалификацију захтијева заједницу одраслих која траје дуже вријеме (најмање двије године).

У конкретном предмету Суд је констатовао да Бугарска није успјела да успостави адекватан систем у односу на кажњавање свих облика насиља у породици односно насиља над женама и да у складу с тим заштити подноситељку представке.

Суд је утврдио повреду члана 3 Конвенције.

•  Члан 14 Европске конвенције

Подноситељка представке се жалила на повреду члана 14 Конвенције истичући да је била дискриминисана на основу пола и доби. У погледу тих навода Суд је сматрао релевантном прије свега чињеницу да је то трећи предмет против Бугарске у којем је утврдио кршење Конвенције у вези с насиљем над женама. Такође је истакао да информације које је доставила подноситељка представке укључују статистичке податке о насиљу у породици, као и о насиљу над женама у друштву у ширем смислу. Те статистике управо показују да су жене у Бугарској доминантне жртве насиља у породици те да је насиље над женама у Бугарској највеће у Европској унији. Узимајући у обзир да подноситељка представке сноси иницијални, prima facie, терет доказивања разлике у третману, Суд је био убијеђен да је подноситељка представке доставила довољно статистичког материјала и стога је изнијела prima facie случај да је, на основу тога што је жена − жртва насиља у породици у Бугарској, била у неравноправном положају, а то је захтијевало дјеловање власти. Поновио је да након што се утврди да насиље у породици несразмјерно погађа жене, на влади је да покаже какве су корективне мјере домаће власти предузеле како би се ухватиле укоштац с тим недостатком и како би обезбиједиле женама да у потпуности уживају људска права и слободе на једнаком основу с мушкарцима.

Суд је такође истакао да његова улога није да се изјашњава о томе да ли држава уговорница треба да ратификује међународни уговор, јер је то изразито политичка одлука. Међутим, одбијање бугарских власти да ратификују Истанбулску конвенцију и даље се може сматрати показатељем нивоа њихове посвећености ефикасној борби против насиља у породици.

Суд је утврдио да власти нису оповргнуле prima facie случај подноситељке представке о општој институционалној пасивности у питањима везаним за насиље у породици у Бугарској. Као што показују статистички подаци које је доставила подноситељка представке, током дужег периода жене су наставиле трпјети несразмјерно насиље у породици и власти нису показале да су се адекватно бавиле проблемом. Суд је истакао да у таквом случају није неопходно да подноситељка представке покаже да је она појединачно била мета предрасуда власти.

Суд је закључио да је дошло до повреде члана 14 Конвенције у вези са чланом 3.