Пропуст домаћих органа да подносиоцима представке, који су се налазили у притвору, односно на присилном психијатријском лијечењу, омогуће мериторну оцјену основаности њихових притужби у вези с приступом веганској исхрани у складу с њиховим етичким увјерењима • Позитивна обавеза која произлази из члана 9. Европске конвенције да се захтјеви подносилаца представке размотре суштински • Пропуст да се успостави правична равнотежа између супротстављених интереса • Повреда чл. 9. и 13. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносиоци представке су се жалили на немогућност приступа нутритивно уравнотеженој и потпуно веганској исхрани у притвору (првоапелант), односно на присилном психијатријском лијечењу (другоапелант). У оба случаја надлежне управе су на притужбе одговориле дописима, а не формалним одлукама. Покушаји оба подносиоца представке да оспоре те дописе пред Управним одјелом, односно Кантоналним судом били су неуспјешни. Жалбе оба подносиоца представке проглашене су недопуштеним због непостојања одлуке против које се може изјавити жалба, у смислу релевантних одредби закона о управном поступку у сваком кантону. Њихови покушаји да оспоре те одлуке пред Федералним врховним судом такође су били безуспјешни.

Позивајући се на члан 9 (слобода мисли и савјести) и члан 13 (право на дјелотворан правни лијек), подносиоци представке су се жалили да им надлежни органи, док су били под старањем швајцарске државе, нису обезбиједили искључиво веганску исхрану у складу с њиховим етичким увјерењима те да нису имали на располагању дјелотворан правни пут за своје притужбе.

Оцјена Европског суда

Члан 13 (право на дјелотворан правни лијек)

Како би утврдио да ли је члан 13. Европске конвенције примјењив на конкретни предмет, Европски суд је најприје морао утврдити да ли су подносиоци представке изнијели основан захтјев на основу члана 9. Европске конвенције.

Европски суд је у вези с тим примијетио да појмови „слобода мисли, савјести и вјероисповијести“ нису дефинисани у члану 9. Европске конвенције, нити у судској пракси Европског суда. Иако је раније утврдио да поштовање правила исхране наложених вјерским увјерењима спада у домен вјерске праксе заштићене чланом 9. Европске конвенције, то је био први пут да се Европски суд бавио питањем да ли је и придржавање правила исхране повезаних с увјерењем као што је веганство обухваћено заштитом наведене одредбе Европске конвенције. Стога, у конкретном случају није у питању вјерска слобода подносилаца представке, већ потенцијално њихова слобода мисли и савјести.

Европски суд је сматрао да су та увјерења испуњавала потребан ниво увјерљивости, озбиљности, кохерентности и важности да би потпадала под заштиту члана 9. Европске конвенције. Сходно томе, постојала је доказива тврдња у смислу члана 9. Европске конвенције, те је, посљедично, примјењив члан 13.

Европски суд је даље констатовао да су се оба подносиоца представке жалила управама установа у којима су боравили због недостатка приступа нутритивно уравнотеженој и потпуно веганској исхрани. У оба случаја управе су на жалбе подносилаца представке одговориле дописима, а не формалним одлукама. Покушаји оба подносиоца представке да оспоре те дописе пред Управним вијећем, односно Кантоналним судом били су безуспјешни. Њихове жалбе проглашене су недопуштеним због непостојања одлуке, у смислу релевантних одредби закона о управном поступку у сваком кантону, на коју би се могла поднијети жалба. Њихови покушаји да те одлуке оспоре пред Федералним врховним судом такође су остали безуспјешни.

Европски суд је у таквим околностима сматрао да је начин на који су домаћи органи примијенили домаће право у овом предмету, почевши од практичне немогућности да подносиоци представке прибаве управне одлуке неопходне да би се њихови захтјеви размотрили у меритуму, учинио правно средство којем су оба подносиоца представке прибјегла недјелотворним у пракси, усљед чега њихови захтјеви који се тичу уважавања њихових веганских прехрамбених потреба док су били под надзором и контролом државних органа, у контексту члана 9. Европске конвенције, никада нису размотрени у меритуму на националном нивоу. Стога је приступ домаћих органа, како управних тако и судских, био претјерано формалистички и показао је да притужбе подносилаца представке нису схваћене озбиљно, чиме је прекршен члан 13. Европске конвенције.

Члан 9 (слобода мисли и савјести)

Европски суд је, прије свега, истакао да подносиоцима представке нису редовно обезбјеђивани вегански оброци. Иако је компаративноправно истраживање спроведено међу 46 држава потписница Конвенције указало на различите приступе, при чему ти приступи варирају од изричитог законског признања, обавезе разумног прилагођавања, административне дискреције и механизама самосталног обезбјеђивања хране па све до одсуства било какве законске или административне регулативе, постојало је заједничко стајалиште да се захтјеви за веганску исхрану морају узети у обзир.

Стога је држава, суочена с досљедним и искреним веганским увјерењима подносилаца представке, као и с њиховим захтјевима за веганску исхрану током лишења слободе, имала позитивну обавезу, проистеклу из члана 9. Европске конвенције, да те захтјеве размотри суштински и у оквиру јасног домаћег правног система. У супротном, тешко је сматрати да су власти учиниле оно што је било неопходно за постизање правичне равнотеже између супротстављених интереса, узимајући у обзир циљеве наведене у другом ставу тог члана. Што се тиче фактора које треба узети у обзир приликом разматрања таквих захтјева, они укључују интерес подносилаца представке, али и сва могућа организациона, финансијска или практична ограничења с којима се власти суочавају.

Међутим, налази швајцарских судова односили су се само на техничка питања, без доношења било какве одлуке о суштини навода подносилаца представке.

У вези с тим, Европски суд је подсјетио да механизам надзора успостављен Конвенцијом има суштински супсидијарну улогу и да су национални органи због свог директног и сталног контакта с виталним снагама своје земље у принципу у бољем положају од међународног судије да процијене локалне потребе и услове, те дају мишљење о томе како најбоље обезбиједити поштовање људских права унутар домаћег правног поретка.

Имајући у виду наведено, Европски суд је сматрао да је пропуст домаћих органа да суштински размотре озбиљне и доказиве притужбе подносилаца представке у вези с приступом веганској исхрани у складу с њиховим етичким увјерењима док су се налазили под надзором и контролом државних органа представљао повреду члана 9. Европске конвенције.