Забрана планираних јавних протеста подносиоца представке због наводног прогона Фалун Гонга и његових чланова у Народној Републици Кини у вријеме службене посјете кинеског предсједника Републици Србији • Нема доказа да су домаће власти спровеле посебне безбједносне процјене прије забране јавних окупљања из разлога јавне безбједности • Наводни ризик од сукоба између супротстављених демонстраната је спекулативан • Формулација наредби о забрани показала је процес доношења одлука заснован на пуким нагађањима • Оспоравано мијешање није „неопходно у демократском друштву“ • Кршење члана 11. Европске конвенције
Недостатак ефективног домаћег правног лијека • Кршење члана 13. у вези са чланом 11. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је Друштво српско-кинеског пријатељства ФДХ, организација са сједиштем у Београду.
Предмет се односи на покушај подносиоца представке да одржи јавне протесте у Београду против наводног прогона Фалун Гонга у Народној Републици Кини. Фалун Гонг себе описује као духовну праксу укоријењену у будистичкој традицији. Протесте су на крају забраниле србијанске власти из разлога јавне безбједности. Конкретно, сматрале су да су окупљања била темпирана тако да се поклапају са службеном посјетом кинеског предсједника 17. и 18. јуна 2016. године, што је могло довести до контрадемонстрација и сукоба.

Позивајући се на члан 11. (слобода удруживања) Европске конвенције, подносилац представке је тврдио да није постојала стварна пријетња јавној безбједности и да је службена процјена у том погледу била само спекулативна без одговарајућег испитивања релевантних чињеница. Чак и да је постојао ризик од контрадемонстрација, то само по себи не може оправдати одлуке о забрани планираних мирних протеста.

Такође, позивајући се на члан 13. (право на ефективан правни лијек) у вези са чланом 11, подносилац представке се жали да поступци судске ревизије пред управним судовима и поступци уставне жалбе нису били ефективан правни лијек за његове притужбе с обзиром на њихов post hoc карактер и да је трајање поступка пред Уставним судом било предуго да би се сматрало ефективним.

Оцјена Европског суда

Члан 11. Европске конвенције

У вези с наводима о повреди овог права, Европски суд је констатовао да у спису предмета нема доказа да су надлежне србијанске власти спровеле било какве посебне безбједносне процјене прије него што су одлучиле забранити јавна окупљања која је планирао подносилац представке. Умјесто тога, оне су се само осврнуле на очекивано присуство значајног броја кинеских држављана у знак подршке предсједнику Народне Републике Кине у посјети. Власти су закључиле да би активности подносиоца представке могле изазвати сукоб између супротстављених група демонстраната. Такође су сматрале да су релевантне чињенице „општепознате“ те стога, према члану 150. став 2. Закона о општем управном поступку, нису морале бити утврђене. Међутим, Европски суд је сматрао да је наводни ризик од сукоба између двије групе демонстраната у најбољем случају остао спекулативан јер формулација наредби о забрани, посебно, показује да је процес доношења одлука надлежних органа био заснован на пуким претпоставкама. У сваком случају, није било ничега што би указивало на то да се подносилац представке претходно бавио насиљем било које врсте.

Коначно, Европски суд је истакао да чак и ако би јавна окупљања која је планирао подносилац представке могла бити доживљена као узнемирујућа или увредљива за групу контрадемонстраната, то не би могло ослободити србијанске власти позитивне обавезе да покушају обезбиједити мирно спровођење планираних догађаја будући да су протести или скупови који могу узнемирити или увриједити такође заштићени чланом 11. Европске конвенције. Ако би свака вјероватноћа напетости и жустре размјене између супротстављених група током демонстрација оправдала њихову забрану, друштво би се суочило с тиме да буде ускраћено за могућност да чује различита мишљења о било којем питању које вријеђа осјећаје других. У овом контексту се подразумијева да чак и тамо гдје су нека ограничења планираних јавних окупљања оправдана, она би ипак, колико год је то могуће, требала омогућити учесницима да се окупе на локацији која је, будући да је у видокругу или слуху циљане публике или из неког другог разлога, важна за њихову сврху. Имајући у виду наведено, Европски суд је закључио да мијешање власти у право подносиоца представке на слободу мирног окупљања није било неопходно у демократском друштву.

Члан 13. Европске конвенције

У односу на наводе о повреди овог права, Европски суд је истакао да у погледу ефективности домаћих правних лијекова у специфичној области слободе окупљања домаће право предвиђа адекватне и ефикасне правне мјере заштите од произвољног и дискриминаторног коришћења дискреционог права остављеног извршној власти. Оваква „судска ревизија мора омогућити добијање оцјене пропорционалности и нужности оспореног ограничења“ у смислу члана 11. став 2. Европске конвенције. Осим тога, „под условом да су власти обавијештене у прописаним роковима, организатори би требали бити у могућности да добију судску одлуку прије датума планираних догађаја“. Будући да су јавна окупљања била заказана за 17. и 18. јуни 2016. године, очигледно је да су захтјеви подносиоца представке за судску ревизију, који су довели до управних спорова, разматрани у суштини знатно након планираних догађаја. Штавише, није било ничега у релевантном домаћем законодавству или пракси што би прописивало да се управни спорови те врсте морају довршити прије него што су планирана јавна окупљања заказана. Наведени закључак у вези с post hoc карактером управних спорова Европски суд је примијенио и на поступак уставне жалбе. Иако је подносилац представке поднио уставну жалбу 18. јула 2016. године, Уставни суд није донио одлуку о том питању до 8. фебруара 2024. године, дакле готово седам година и седам мјесеци касније. Имајући у виду наведено, Европски суд је утврдио да је подносиоцу представке ускраћен ефективан домаћи правни лијек у вези с његовим правом на слободу мирног окупљања, чиме је прекршен члан 13. у вези са чланом 11. Европске конвенције.