Неуспјех полиције у спречавању насиља заснованог на полу које је кулминирало убиством • Пасиван и попустљив став органа за спровођење закона, који погодује ширењу насиља над женама • Повреда члана 2 Конвенције у вези са чланом 14 Конвенције

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносиоци представке су мајка и син убијене Ц., коју је убио њен партнер Д. (отац подносиоца представке). Током 2011. године седамнаестогодишњу Ц. отео је двадесетдвогодишњи полицајац Д. ради брака. Пар никада није регистровао брак. Заједнички живот је био обиљежен споровима потакнутим љубомором Д., те се Ц., исцрпљена физичким и психичким узнемиравањем, вратила у кућу својих родитеља. У то вријеме је била трудна два мјесеца. Ц. и њену породицу је вербално и физички злостављао Д. Пријетио је да ће убити Ц. и њене родитеље позивајући се на свој службени статус полицајца и јаке везе у полицији. Чланови породице су се бојали пријавити већину инцидената полицији, али су ипак успјели пријавити неке од најнасилнијих.

Д. је 31. августа 2013. године, након свађе око плаћања алиментације, претукао Ц. у кући њених родитеља. Позвана је полиција. Полицајци, који су били познаници Д., узимали су изјаве од Ц. у његовом присуству. Без испитивања наводног злостављача, полицајци су саставили извјештај наводећи да се ради о „мањој породичној свађи у вези с плаћањем алиментације“. Ц. је у почетку одбила да потпише извјештај, али ју је Д. присилио, пријетећи да ће је убити, што су полицајци чули.

Истог дана Ц. је поднијела кривичну пријаву локалном јавном тужилаштву против Д. и тројице полицајаца. Након кривичне пријаве Д. је дао писмену изјаву тужилаштву да више никада неће вербално или физички злостављати ни Ц. ни чланове њене породице. Тужилаштво је одлучило да не покрене кривичну истрагу. Ц. се жалила Генералном инспекторату Министарства унутрашњих послова („Инспекторат“), Одјељењу задуженом за спровођење дисциплинских истрага против полицајаца. Инспекторат је позвао Ц. на разговор у вези с њеном притужбом. Након што је Ц. завршила разговор, Д. ју је пратио, те је у току свађе Д. извукао службени пиштољ и испалио пет хитаца из непосредне близине у Ц., од чега је преминула на мјесту.

Градски суд у Кутаисију прогласио је Д. кривим за убиство с предумишљајем и осудио га на једанаест година затвора. Осуда се није односила на могућу улогу дискриминације на основу пола у почињењу злочина.

Подносиоци представке су поднијели тужбу Главном јавном тужилаштву тражећи покретање кривичне истраге о пропусту надлежних полицијских службеника и јавних тужилаца да заштите живот Ц. и да правилно размотре поновљене пријаве о насиљу у породици. Тврдили су да је на немарно понашање државних службеника могла утицати дискриминација на основу пола. Тужилаштво је покренуло кривични поступак и испитало одређени број свједока догађаја од 31. августа 2013. године.

Подноситељица представке се више пута распитивала код Главног јавног тужилаштва о напретку истраге. Добила је одговор да је покренута кривична истрага због наводног немара полицајаца, али да ни против кога није подигнута оптужница и да у том тренутку није било потребно да јој се додијели статус жртве. Није добила одговор на своју тужбу против јавних тужилаца.

Подносиоци представке су тужили Министарство унутрашњих послова и Главно јавно тужилаштво због пропуста да заштите живот Ц. тражећи накнаду нематеријалне штете у износу од 34.000 евра. Градски суд у Тбилисију дјелимично је усвојио тужбу досудивши накнаду нематеријалне штете у износу од приближно 7.000 евра. Суд је утврдио да постоји узрочно-посљедична веза између неактивности надлежних полицијских службеника и јавних тужилаца и убиства Ц. У том смислу, нагласио је да су јавне власти биле обавезне да брзо и ефикасно реагују на наводе о дискриминацији.

Позивајући се на чл. 2 и 14 Европске конвенције, подносиоци представке су се пред Европским судом посебно жалили на пропуст власти да заштите Ц. од породичног насиља и спроведу ефикасну истрагу.

Оцјена Европског суда

Европски суд је са забринутошћу примијетио да надлежни истражни орган није ни покушао утврдити одговорност полицијских службеника за њихов пропуст да правилно реагују на вишеструке инциденте насиља заснованог на полу који су се догодили прије убиства Ц., нити је сматрао потребним да подносиоцима представке додијели статус жртве. Није чак ни покренута дисциплинска истрага о наводној неактивности полиције. Што се тиче дијела притужбе подносилаца представке који доводи у питање неактивност јавних тужилаца, Европски суд је навео да је постојала хитна потреба за спровођењем истраге о одговору органа за спровођење закона и њиховој неактивности, која је могла бити мотивисана дискриминацијом на основу пола. Европски суд је навео да суђење и осуда Д. нису укључивали никакво испитивање могуће улоге дискриминације на основу пола у почињењу кривичног дјела.

Европски суд је нагласио да иако је несумњиво позитивно што су домаћи судови признали пропуст органа за спровођење закона да предузму мјере усмјерене на окончање дискриминације на основу пола и заштиту живота Ц., ипак нису проширили своје испитивање на питање да ли је званична толеранција према инцидентима насиља у породици могла бити условљена истом родном предрасудом. Европски суд је истакао да се судови нису бавили ни питањем да ли је било назнака о прећутном пристанку или прећутном учешћу службеника за спровођење закона у злостављањима мотивисаним полом која је починио њихов колега Д. Европски суд је закључио да су, у посебним околностима овог предмета и узимајући у обзир природу и висину новчане накнаде, подносиоци представке задржали свој статус жртве у смислу члана 34 Конвенције и да је дошло до кршења процесног дијела члана 2 у вези са чланом 14 Конвенције.

Европски суд је такође истакао да је очигледно постојала трајна ситуација насиља у породици, што значи да није могло бити сумње да је постојала непосредна опасност за жртву, те да је полиција знала или је свакако требала знати за природу те ситуације. У вези с тим, поновио је да недостаци у прикупљању доказа као одговор на пријављени инцидент насиља у породици могу резултирати потцјењивањем нивоа стварно почињеног насиља, могу имати штетне посљедице на изгледе за покретање кривичне истраге, па чак и обесхрабрити жртве насиља у породици, које су често већ под притиском друштва, да у будућности пријаве насилног члана породице властима. Европски суд је примијетио да, иако је домаћи законодавни оквир предвиђао различите привремене рестриктивне мјере у односу на наводне злостављаче, надлежне домаће власти их нису примијениле, нити је полиција икада обавијестила жртву о процесним правима и о различитим законским и административним мјерама заштите које су јој доступне.

Европски суд је нагласио да је додатно забрињавајућа неактивност домаћих органа за спровођење закона када се знало да је злостављач и сам био полицајац. Европски суд је истакао да, иако су органи за спровођење закона били савршено свјесни да Д. користи различите погодности свог службеног положаја како би злостављао Ц., полиција не само да није окончала ту демонстрацију крајње некажњивости и арбитрарности већ је, напротив, дозволила Д. да учествује у испитивању своје жртве и убрзо након тога унаприједила злостављача у виши полицијски чин.

Европски суд је закључио да је тужена држава прекршила своје позитивне обавезе према члану 2 Европске конвенције у вези са чланом 14.