Manole против Републике Молдавије (број 26360/19, 18. јули 2023. године)

Високи судски савјет разријешио судију јер је новинару укратко изнијела разлоге свог издвојеног мишљења након изрицања изреке одлуке, а прије објављивања комплетне одлуке и издвојеног мишљења • Врло тешка санкција • Пропуст домаћих власти да испитају пропорционалности у односу на санкцију • Повреда члана 10 Конвенције

Чињенице

Подноситељица представке Domnica Manole држављанка је Молдавије и Румуније. У релевантно вријеме била је судија Апелационог суда у Кишињеву.

У јуну 2017. године Апелациони суд у Кишињеву, који се састојао од троје судија, међу којима је била и подноситељица представке, донио је одлуку којом се одбија захтјев „Jurnal de Chişinău-а“ за поновно утврђивање рока за жалбу у предмету клевете у којем су странке биле новине и предсједник Парламента Молдавије. Новинама је наложено да на каналу „Jurnal TV“, који је био у својини истог медија, објаве деманти. Подноситељица представке је издвојила мишљење супротно одлуци. Изрека пресуде у којој се указује на постојање издвојеног мишљења подноситељице представке прочитана је на јавној расправи, а информација о томе објављена је на интернет страници Министарства правосуђа.

Прије објављивања комплетне одлуке Апелационог суда, новинар канала „Jurnal TV“ контактирао је подноситељицу представке која му је мобителом послала кратку писану поруку објашњавајући разлоге свог издвојеног мишљења. Канал „Jurnal TV“ је истог дана објавио чланак у којем је описао разговор с подноситељицом представке и образложење њеног издвојеног мишљења.

Судски инспектор је након тога Високом судском савјету (Савјет) послао „меморандум о информацијама које су објавили медији” у вези с предметом и откривањем садржаја издвојеног мишљења подноситељице представке. Утврдивши да понашање подноситељице представке спада у кршење закона о статусу судија, Савјет је затражио од предсједника Републике Молдавије да подноситељицу представке разријеши дужности судије. Предсједник Републике је поступио по захтјеву у јулу 2017. године. Подноситељица представке је поднијела жалбу Врховном суду, који ју је одбио као неосновану у новембру 2018. године.

Наводи подноситељице представке

Позивајући се на члан 10 (слобода изражавања), подноситељица представке тврди да је њено право на преношење информација о питању од јавног интереса незаконито и несразмјерно повријеђено њеним разрјешењем с дужности.

Оцјена Европског суда

Постојање мијешања

Европски суд је, између осталог, истакао да је разрјешењем подноситељице представке дошло до мијешања у њено право заштићено чланом 10 Европске конвенције.

„Прописано законом”

Европски суд је сматрао неспорним да је мијешање имало правни основ, а то је Закон о статусу судија (Закон број 544/1995). Овај закон је био доступан. Што се тиче питања предвидљивости, подноситељица представке је тврдила да је на њен предмет требало примијенити закон којим су прописане гаранције у дисциплинским поступцима (Закон број 178/2014). У релевантно вријеме оба закона, и Закон број 544/1995 (примијењен у овом предмету) и Закон број 178/2014 (на који се подноситељица представке позвала), предвиђала су да је разрјешење једина санкција која се може примијенити на судије који прекрше забрану давања информација.

Европски суд је такође примијетио да је Савјет уживао широк маневарски простор приликом одабира управног поступка који се користи у случају када се сумња да је судија прекршио одредбе закона којим су судијама прописане одређене забране. У вези с тим, Европски суд је изразио одређене резерве. Упркос томе, Европски суд је истакао да није на њему да одлучи о прикладности техника које је предвидјело законодавство тужене државе за регулисање одређене области. Његова улога је ограничена на то да провјери да ли су усвојене методе и посљедице које оне подразумијевају у складу с Конвенцијом. Европски суд је наставио испитивање узимајући у обзир да је спорно мијешање санкционисано Законом број 544/1995 било прописано законом.

Легитиман циљ

Европски суд је стога сматрао да је мијешање слиједило барем један од циљева које је Конвенција препознала као легитимне, а то је у овом случају гаранција ауторитета и непристрасности судова.

Неопходна мјера у демократском друштву

У погледу питања да ли је мијешање било нужно у демократском друштву, Европски суд је истакао да је у релевантно вријеме подноситељица представке, на основу свог положаја судије, била, у принципу, везана обавезом дискреције. Такође је истакао да је постојање њеног издвојеног мишљења супротног одлуци било познато од дана доношења одлуке Апелационог суда у Кишињеву којом се одбија захтјев „Jurnal de Chişinău-а“ за поновно утврђивање рока за жалбу у предмету клевете који се водио између новина и предсједника Парламента Молдавије. Стога је од датума доношења одлуке било могуће закључити какав је став подноситељице захтјева у вези са закашњелом природом предметне жалбе. Упркос томе, Европски суд је примијетио да је подноситељица представке одлучила ићи даље те одговорити на конкретно питање новинара кратким резимирањем разлога свог неслагања с одлуком.

У односу на обим слободе изражавања и обавезе судија на дискрецију, Европски суд је у тачкама од 65 до 67 пресуде истакао сљедеће:

65. Када је ријеч о преношењу информација, Суд још једном подсјећа да се од судских власти, у принципу, захтијева да поступају с највећом дискрецијом када поступају у предмету како би се задржала слика непристрасних судова. Та дискреција би их требала одвратити од прибјегавања медијима, чак и кад су провоциране. Виши захтјеви правде и часна природа судијског звања је оно што намеће ту дужност (Eminağaoğlu, цитирана горе, став 136, и Kayasu, цитирана горе, став 100). С правом се очекује да судије буду суздржане при коришћењу слободе изражавања кад год ауторитет и непристрасност правосуђа могу бити доведени у питање (Wille, цитирана горе, став 64). Суд подсјећа да обавеза судија на дискрецију захтијева да се информације, чак и тачне, шире с умјереношћу и исправно (Гуја, цитирана горе, став 75, и Wille, цитирана горе, ст. 64 и 67).

66. Суд сматра да је таква обавеза на дискрецију још већа када се ради о информацијама које се односе на неријешене предмете који још нису јавно објављени, посебно када се ради о случајевима, као у овом предмету, у којима је лице било задужено за поступање у предмету и у односу на које је та дужност допуњена обавезом повјерљивости. Ово је правно правило и пракса у великој већини држава чланица Савјета Европе, као што се види из релевантних мишљења Савјетодавног вијећа европских судија која у том погледу указују на обавезу судија да се суздрже од било каквих коментара о својим предметима, чак и након што су донијеле одлуку у предмету, што је обавеза која се мора ускладити с правом јавности на приступ информацијама о одлукама које су донијеле судије.

67. Узимајући у обзир да се радило о предмету од општег интереса, што је такође нагласио Врховни суд, у погледу којег се интерес медија за ширење информација увелико смањивао током времена, те да је подноситељица представке ограничила садржај подијељених информација о том предмету који је већ био прослијеђен хијерархијски вишем суду у то вријеме, узимајући у обзир принципе који се односе на обавезу на дискрецију и повјерљивост коју имају судије, Суд сматра да су разлози које је навео Врховни суд у том погледу при примјени санкције на ту врсту понашања релевантни. Суд сматра да обавеза судије на дискрецију захтијева од њега да не открива образложење одлуке прије него што оно постане доступно јавности.

Процесне гаранције, те природа и озбиљност изречене казне били су даљњи критеријуми које је Европски суд испитао при оцјени пропорционалности мијешања. Када је ријеч о процесним гаранцијама, Европски суд је примијетио да, за разлику од Закона број 544/1995, који је примијењен у овом предмету, Закон број 178/2014 обезбјеђује заштитне мјере потребне да држе под контролом широка овлашћења Савјета у овом подручју. Европски суд је такође истакао да је у овом предмету Врховни суд испитао аргумент подноситељице представке само са становишта надлежности Савјета према Закону број 544/1995, не бавећи се питањем пропуста тог тијела да поступи према процедури прописаној Законом број 947/1996 који се односи на дисциплински поступак у случају када судија прекрши забрану откривања информација.

Када је ријеч о изреченој санкцији, Европски суд је примијетио да је разрјешење подноситељице представке била једина санкција која се могла примијенити у релевантно вријеме. То је врло тешка казна која је довела до трајног прекида каријере након 18 година успјешног рада.

Релевантни међународни инструменти и мишљења, те право и пракса држава чланица Савјета Европе предвиђају да тест пропорционалности мора обухватити и тежину санкције која је одабрана из распона доступних санкција у односу на садржај и контекст оспорених примједби. У овом случају таква процјена није извршена. Европски суд је истакао да Влада није тврдила да је било каква изузетна околност оправдала изрицање санкције такве тежине.

Европски суд је такође истакао да је у вријеме када је Врховни суд испитивао жалбу подноситељице представке Закон број 544/1995, који је био основ за санкцију изречену подноситељици представке, био измијењен тако што кршење забране откривања информација више није било кажњиво по том законском основу. Истовремено, Закон број 178/2014, за који је подноситељица представке сматрала да је требао бити примијењен у њеном предмету, предвиђао је низ санкција за кршење те забране.

Европски суд је даље истакао да иако није његов задатак да процијени да ли је Врховни суд могао извући другачије закључке из недавних законских промјена до којих је дошло током трајања спорног поступка, а које су се тицале ранијег догађаја, ипак је из тих законских промјена било јасно да је законодавац већ тада сматрао да случајеве када судије прекрше забрану откривања информација треба испитати у свјетлу читавог распона санкција доступних у сфери дисциплинске одговорности судија.

Коначно, Европски суд је закључио да се не може рећи да су домаће власти примијениле релевантне стандарде из његове праксе у вези са чланом 10 Конвенције и да се, у сваком случају, санкција изречена подноситељици представке не може сматрати неопходном у демократском друштву. Стога је дошло до повреде члана 10 Конвенције.