Осуда новинара за чланак у којем судију назива „ситним тиранином” • Вриједносни суд • Повреда члана 10 Конвенције

Чињенице

Подносилац представке је г. Ekayev, новинар, правник и активиста у заштити људских права. Оснивач је новина „Tverskoy Reporter”. У октобру 2011. године подносилац представке је објавио чланак о судији Регионалног суда у Тверу под насловом „Ситни тиранин судија А.”.

У чланку је посебно наведено сљедеће:

„[…] Ситни тиранин је лош у свему. Радом у правосуђу постаје опасност за друштво. [Господин К.] није имао среће. Судио му је [г. А.], мали тиранин, судија Окружног суда у Тверу, уплетен у свјетовне пороке. Често сам виђао правосудни апсурд. Навикао сам да се не чудим. Али овај пут ме је погодио његов професионални и етички цинизам. […] На првом рочишту судија А. је пријетио г. К. говорећи: 'Знате моју репутацију.' Ове ријечи не можете пронаћи у записнику с расправе, оне су пажљиво забиљежене у сјећању присутних и на аудио запису. Тешко је пронаћи истину на суду када судија показује своју пристрасност.”

Подносилац представке је одлуком домаћег суда 2013. године осуђен за увреду државног службеника у кривичном поступку. У периоду од 2014. до 2017. подносилац представке је покушао да поништи ову осуду.

Током 2018. године, с циљем избјегавања сумње у непристрасност, предмет је прослијеђен Окружном суду у Јарослављу. Тај суд је поништио осуђујућу пресуду и предмет вратио на поновно испитивање сматрајући да је првостепени суд могао бити пристрасан због статуса судије А. као жртве у предмету подносиоца представке.

Одлуком од 7. октобра 2019. године, коју је потврдио Регионални суд у Москви 19. децембра 2019. године, Градски суд у Клину у Московској области осудио је подносиоца представке за непоштовање суда. Осудио га је на новчану казну од 100.000 руских рубаља (RUB), ослободио га извршења казне због истека рока застаре и наложио да плати 1.000.000 RUB на име нематеријалне штете судији А. Суд је сматрао да је током истраге и суђења доказана кривица подносиоца представке. Према мишљењу вјештака, писмо и чланак садржавали су увредљиве ријечи против части и достојанства судије А.

Оцјена Европског суда

Суд је истакао да рад судова, који су гаранти правде и имају основну улогу у правној држави, мора уживати повјерење јавности. Стога га треба заштитити од неоснованих напада. Истовремено, осим у случају тешких штетних напада који су, у суштини, неосновани, судије могу бити подвргнуте личној критици унутар допустивих граница, и то не само у теоријском и општем смислу. Када дјелују у свом службеном својству, они могу подлијегати ширим границама прихватљиве критике од обичних грађана.

Осуда подносиоца представке представљала је мијешање у његову слободу изражавања. То мијешање је било „прописано законом и слиједило је легитиман циљ одржавања ауторитета правосуђа и заштите угледа или права других.

Подносилац представке је био новинар и његов задатак је био да дијели информације и идеје о питањима од јавног интереса. Постоји јасна разлика између критике и увреде. У овом случају подносилац представке је употријебио израз „ситни тиранин“, што је у датим околностима представљало вриједносни суд. Намјера му је била да скрене пажњу на наводну злоупотребу судијских овлашћења, што је питање од јавног интереса.

Судије, као дио правосудног система, требале би уживати заштиту од увредљивих и погрдних вербалних напада и неоснованих оптужби. У конкретном случају подносилац представке је на почетку чланка јасно истакао наведени проблем од општег интереса. Његове даљње примједбе, иако понекад емотивне, углавном су се тицале тачно одређеног поступка и понашања судије А. те његове перцепције тог понашања. Стога се не може рећи да је таква критика била теоријска или општа. Критиковао је судију који је поступао у свом професионалном својству. Домаћи судови нису покушали да испитају садржај предметног чланка с циљем утврђивања да ли је формулација коју је подносилац представке употријебио представљала увреду или неоправдани лични напад на судију А. Приликом своје оцјене оспореног чланка домаћи судови нису узели у обзир контекст објаве и испитали да ли се ради о питању од општег интереса.

Домаћи судови су ограничили своју анализу на сажетак примјењивих законских одредби, поднесака странака и закључака вјештачења. Подржали су закључке стручњака без икакве смислене оцјене, позивајући се само на њихове опште налазе. Но, вјештачења су надилазила пуко рјешавање језичких питања. Умјесто да се ограниче на дефинисање значења појединих ријечи или објашњење њиховог потенцијалног утицаја, они су, у суштини, дали правну квалификацију текста. Суд је у својој пракси већ наглашавао да сва правна питања морају рјешавати искључиво судови.

Што се тиче тежине санкције, домаћи судови нису пружили довољно разлога који би оправдали утврђивање кривичне одговорности. Осим тога, износ нематеријалне штете који је подносилац представке требао да плати судији А. био је неуобичајено висок и вишеструко већи у односу на накнаде у неким упоредивим предметима клевете који су се нашли пред Судом. Судови нису узели у обзир финансијску ситуацију подносиоца представке.