Уставни суд Босне и Херцеговине је 14. и 15. маја 2026. године одржао 170. пленарну сједницу на којој је одлучивао о захтјевима за апстрактну контролу уставности и већем броју апелација.

Од одлука које је донио на пленарној сједници Уставни суд издваја:

У-19/25 – Уставни суд је у овом предмету одлучивао о захтјеву Општинског суда у Завидовићима, Одјељење у Маглају, за оцјену усклађености члана 163. Закона о ванпарничном поступку („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ бр. 2/98, 39/04, 73/05, 80/14 – Завршне одредбе Закона о насљеђивању у ФБиХ и 11/21) са чланом II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд је закључио да у захтјеву нема ништа што указује на то да члан 163. Закона о ванпарничном поступку није у складу са чланом II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода будући да се ради о разумљивој одредби која јасно одређује лице које треба да покрене парнични поступак ради рјешавања питања која су постала спорна у ванпарничном поступку, при чему такво регулисање не онемогућава нити отежава приступ суду, а омогућава предлагачу да у пуном обиму у парничном поступку оствари своје право.

У-24/25 – У овом предмету Уставни суд се бавио оцјеном уставности одредбе члана 75. Закона о извршном поступку („Службени гласник Брчко дистрикта“ бр. 39/13, 47/17 и 2/21) којом је прописано сљедеће: „(1) На захтјев лица које је тражило да се извршење на одређеном предмету прогласи недопуштеним суд ће одложити извршење у погледу тога предмета, ако то лице учини вјероватним постојање свог права, те да би спровођењем извршења претрпјело ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, уз услов да у року покрене парницу на коју је упућено. (2) У случају из става 1 овог члана, суд може, на предлог тражиоца извршења, одлагање извршења условити давањем јемства.“ Уставни суд је закључио да оспорена одредба није у складу са чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је у образложењу своје одлуке, између осталог, истакао да се спорним законским нормирањем ставља претјеран терет на странке у поступку које у извршном поступку немају обезбијеђену процесну заштиту од могуће злоупотребе трећих лица у коришћењу права да од извршног суда траже одлагање извршења. Оспорена одредба, према мишљењу Уставног суда, такође није ни пропорционална у односу на све стране у поступку јер се трећим лицима у извршном поступку, без разумног оправдања, пружа додатна процесна заштита, иако им је иста заштита под истим законским условима пружена у парничном поступку, чиме се доводи у питање принцип равноправности страна у извршном поступку. 

У-25/25 – Суд Босне и Херцеговине поднио је захтјев Уставном суду за оцјену компатибилности одредаба члана 27. Закона о измјенама и допунама Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 63/23), члана 4. став (1) Закона о измјенама и допунама Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 9/24) и члана 1. Закона о измјенама и допунама Закона о Високом судском и тужилачком савјету („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 50/24). Оспорене одредбе односе се на пријелазне одредбе законȃ о измјенама и допунама Закона о ВСТС-у којима је примјена одредаба чл. од 86. до 86е. Закона о ВСТС-у пролонгирана за одређени период. Одредбе чл. од 86. до 86е. Закона о ВСТС-у односе се на обавезу подношења извјештаја о имовини и интересима носилаца правосудних функција, затим на садржај извјештаја, транспарентност, провјеру и анализу података, спровођење додатних провјера, резултате провјера и успостављање регистра извјештаја. Уставни суд је у овом предмету закључио да је оспорено законско нормирање којим је примјена одредаба чл. од 86. до 86е. Закона о ВСТС-у пролонгирана до успостављања адекватних предуслова за њихову примјену у складу са чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине.

Уставни суд је у образложењу одлуке, између осталог, истакао да је пролонгирање примјене одредаба чл. од 86. до 86е. било доступно јер је било објављено у службеним гласницима Босне и Херцеговине. Уставни суд је даље истакао да су оспорене норме довољно прецизне јер је пролонгирање одређено датумима од којих почиње примјена законских норми, што упућује на закључак да се радило о јасном нормирању које није било подложно различитом тумачењу. Даље је истакао да су адресати оспореним законским нормирањем могли знати своја права и обавезе, те прилагодити своје понашање до степена који је разуман у датим околностима, па се не може закључити да је спорно законско нормирање могло ставити претјеран и непропорционалан терет на њих. Према томе, сама чињеница пролонгирања примјене законских норми не доводи, као таква, у питање њихов квалитет у смислу захтјева који произлазе из принципа владавине права.

У погледу захтјева за оцјену уставности одредаба чл. од 86. до 86и. Закона о ВСТС-у, Уставни суд је закључио да није надлежан да испитује сагласност наведених одредаба јер њихова примјена није одлучујућа за исход управног спора који се води пред Судом БиХ.

У-8/26 – У овом предмету, одлучујући о захтјеву Кантоналног суда у Зеници, Уставни суд је закључио да члан 60. став 4. Закона о високом образовању („Службене новине Зеничко-добојског кантона“ бр. 12/22, 15/24 и 5/25) није компатибилан са чл. 4. и 16. став 5. Оквирног закона о високом образовању у Босни и Херцеговини („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 59/07 и 59/09), нити са чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине јер је њиме уређено питање начина рада сената, а то питање се, сходно наведеним одредбама Оквирног закона, уређује статутом високошколске установе, а не кантоналним законом.

АП-2785/21 – У овом предмету Уставни суд је утврдио повреду апелантовог права на имовину јер оспорена одлука редовног суда не задовољава принцип пропорционалности, у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, у ситуацији када је одбијен апелантов захтјев за накнаду неопходних трошкова за покретање извршног поступка за чије је покретање апелант имао ваљан разлог. Ускраћивањем права на накнаду трошкова поступка на апеланта је стављен претјеран терет јер на тај начин мора да трпи посљедице пропуста јавне власти, за шта не постоји разумно и прихватљиво оправдање. Наиме, апелант је због неблаговременог испуњења обавезе јавне власти, која је знала за ту обавезу, био приморан да покрене предметни извршни поступак.

Све одлуке усвојене на пленарној сједници биће достављене подносиоцима захтјева/апелантима у року од мјесец дана и објављене у што краћем року на интернет страници Уставног суда Босне и Херцеговине.