176. пленарна сједницa

Уставни суд Босне и Херцеговине је 19. и 20. новембра 2026. године одржао 176. пленарну сједницу на којој је одлучивао о захтјевима за апстрактну контролу уставности, оцјену компатибилности закона с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода, већем броју апелација и захтјева за доношење привремених мјера.

Од одлука које је донио на пленарној сједници Уставни суд издваја:

У-16/22 – Уставни суд је у овом предмету одлучивао о захтјеву Жељка Комшића, у вријеме подношења захтјева члана Предсједништва Босне и Херцеговине, за оцјену уставности Поглавља IV/4. члана 17. Федерације Босне и Херцеговине, Амандмана XXXVII став 2. алинеје 1, 3, 4, 5, 8. и 9. Устава Федерације Босне и Херцеговине и Амандмана XXXVIII став 1. тачка 1. Устава Федерације Босне и Херцеговине, дијела Амандмана LXXVII којим се допуњава Поглавље V/1. члан 70. став 5. алинеје 1, 3, 4, 5, 8. и 9. Устава Републике Српске и дијела Амандмана LXXXII којим се допуњава члан 70. подалинеја а) став 1. Устава Републике Српске са чл. I/2, III/3.б), II/2. и II/4. Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 7. Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, чланом 25. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Наводи подносиоца захтјева, у суштини, свели су се на три тврдње: 1. да је категорија Осталих дискриминисана јер у Дому народа и Вијећу народа учествује само у већинском одлучивању, али нема право да користи механизам заштите виталног националног интереса; 2. да су листе виталних националних интереса прешироко дефинисане и омогућавају да свако питање буде квалификовано као деструктивно по витални национални интерес неког конститутивног народа; 3. да се на различит начин утврђује законодавни процес у два ентитета јер се у Федерацији БиХ свака одлука и сваки закон мора усвојити и у Дому народа Федерације БиХ, док се у Републици Српској то предвиђа само за она питања за која се сматра да постоји потреба заштите виталног националног интереса. 

Уставни суд је у вези с првом тврдњом истакао да институт заштите виталног националног интереса није замишљен као индивидуално право, већ механизам који се користи у државама с друштвеним различитостима како би се спријечила доминација једне заједнице над другом. У том моделу одређени заштитни механизми нису нужно доступни свим грађанима или колективитетима под једнаким условима, већ су везани за заједнице које чине основ уставног компромиса – у конкретном случају конститутивних народа. Уставни суд је закључио да не постоји „право које је конкретно дато појединцу на основу националног права“, у смислу члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију. Уставни суд је такође истакао да је на уставном законодавцу да промијени систем уколико се он више не сматра адекватним након што је протекло тридесет и више година од рата, међутим, није на Уставном суду да га мијења.

Разматрајући наводе да су листе виталних националних интереса прешироко дефинисане, Уставни суд је подсјетио да у поступку оцјене уставности није на Уставном суду да одговори да ли је постојеће законско уређење виталног националног интереса најбоље могуће рјешење или да ли би другачије рјешење било праведније и боље. Уставни суд је истакао да су питања која су прописана као витални национални интерес довољно јасно дефинисана и да имају квалитет примјерен демократском систему, те да стога не доводе у питање принцип владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је такође прихватио да се институт виталног националног интереса може покренути и за питања која неспорно не потпадају под витални национални интерес неког конститутивног народа. Међутим, сваки правни институт је подложан злоупотреби у пракси, али начин имплементације механизма заштите виталног националног интереса и његове евентуалне злоупотребе, у ситуацији када је прописан заштитни механизам у виду надзора уставних судова ентитетā, не могу водити закључку да је тај институт per se противан принципу владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине.

У односу на наводе да се на различит начин утврђује законодавни процес у два ентитета, Уставни суд је истакао да евентуалне разлике у ентитетским уставима, саме по себи, не могу покренути питање дискриминације у ситуацији када у захтјеву нема никаквих других аргумената, нити се може закључити да су оспорене одредбе очигледно дискриминишуће. Уставни суд је указао да су у оба ентитета конститутивни народи у могућности да користе механизам заштите виталног националног интереса, па чињеница да у Федерацији БиХ сваки закон мора усвојити и Дом народа, за разлику од Републике Српске, супротно наводима подносиоца захтјева, не значи да конститутивним народима није пружен исти ниво заштите виталног националног интереса. 

У коначници, Уставни суд је утврдио да су оспорени амандмани Устава Федерације БиХ и Републике Српске у складу са чл. I/2, II/2, II/4. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, чланом 7. Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације и чланом 25. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

У-17/26 – Одлучујући о захтјеву Дениса Бећировића, у вријеме подношења захтјева предсједавајућег Предсједништва БиХ, Уставни суд је утврдио да постоји спор између Босне и Херцеговине и Републике Српске у вези с Изјавом Жељке Цвијановић, чланице Предсједништва Босне и Херцеговине, о проглашењу Одлуке Предсједништва Босне и Херцеговине о именовању чланова Комисије за очување националних споменика, која је усвојена без консензуса на 30. редовној сједници Предсједништва Босне и Херцеговине, одржаној 29. јуна 2026. године, веома штетном по виталне интересе Републике Српске број 04-50-1-1749-14/26 од 1. јула 2026. године и Одлуком Народне скупштине Републике Српске о потврђивању Изјаве члана Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске број 02/1-021-890/26 од 7. јула 2026. године. Уставни суд је утврдио да наведена изјава и Одлука Народне скупштине Републике Српске о потврђивању Изјаве члана Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске нису у складу са чланом V/2.д) Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је закључио да су спорна изјава и спорна одлука донесене супротно уставним условима из члана V/2.д) Устава Босне и Херцеговине, те их је у складу са чланом 61. став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ставио ван снаге у цијелости, чиме оне престају да важе. Посљедично, Одлука о именовању Комисије број 01-50-1-1749-3/26 од 29. јуна 2026. године, коју је донијело Предсједништво БиХ без консензуса, није престала да важи и остаје на правној снази.

У-20/26 – У овом предмету Уставни суд је одлучивао о захтјевима једанаест посланика Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Дениса Бећировића, у вријеме подношења захтјева предсједавајућег Предсједништва Босне и Херцеговине, и Дениса Звиздића, у вријеме подношења захтјева првог замјеника предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, за оцјену уставности члана 359б. Кривичног законика Републике Српске. Оспореном одредбом члана 359б. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник РС“ бр. 64/17, 104/18 – одлука УСРС, 15/21, 89/21, www.ohr.int – Одлука високог представника број 12/23, „Службени гласник Републике Српске“ број 73/23, „Службени гласник БиХ“ број 9/24 – одлука УСБиХ, „Службени гласник Републике Српске“ бр. 105/24 – одлука УСРС, 19/25, 31/25, „Службени гласник БиХ“ број 36/25 – одлука УСБиХ, „Службени гласник Републике Српске“ бр. 85/25 – одлука УСРС, 92/25 – Закон о престанку важења закона, 25/26 и 78/26) криминализовано је јавно истицање, приказивање, ношење, производња, умножавање или на други начин стављање у промет застава, симбола, ознака, поздрава, парола којима се промовише или велича Армија РБиХ. Уставни суд је закључио да одредба члана 359б. Кривичног законика Републике Српске није у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине. У образложењу одлуке Уставни суд је, између осталог, истакао да оспорена одредба није усклађена са законима који се односе на употребу званичних симбола и ознака припадника ОСБиХ, који регулишу употребу званичних симбола и ознака Армије РБиХ. Прописи РБиХ о изгледу и употреби симбола и обиљежја Армије РБиХ настављају да важе на територији БиХ на основу уставног принципа континуитета признатог чланом I/1. Устава Босне и Херцеговине у односу на РБиХ у вези са чланом 2. Анекса II на Устав Босне и Херцеговине. Народна скупштина није надлежна да одлучује о престанку важења правних аката институција РБиХ, чији је континуитет уставно признат. Оспорена одредба стога није усаглашена са чланом III/3.б) Устава Босне и Херцеговине у свјетлу континуитета правних прописа јер нарушава нормативну хијерархију коју Устав Босне и Херцеговине недвосмислено утврђује у члану III/3.б) путем хармонизације правних прописа у правном систему према њиховој хијерархији у којој државни закони морају бити усклађени с одлукама институција БиХ. Поред тога, одлукама институција БиХ Армија РБиХ чини дио ОСБиХ са својим војним насљеђем и идентитетом, заједно с препознатљивим обиљежјима, чије истицање представља дужност за одговарајуће пјешадијске пукове. Стога, оспорена одредба није усаглашена ни са чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине јер крши одлуке институција БиХ којима се припадницима пукова налаже да носе ознаке својих пукова.

АП-4497/24 – У овом предмету Уставни суд је закључио да постоји повреда принципа правне сигурности као једног од основних принципа владавине права у оквиру права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције у ситуацији када је Кантонални суд у Сарајеву као суд посљедње инстанце, против чије одлуке није постојао законом прописан ефикасан правни лијек за одлучивање о конкретном питању, у случају који се заснива на истом или сличном чињеничном и правном основу донио потпуно супротну одлуку од ставова заузетих у предметима који су имали исти чињенични и правни основ, а да за то није дао објективно и разумно образложење, а да при томе апеланти, сходно пракси Уставног суда, нису имали на располагању ефикасан и дјелотворан механизам за уједначавање судске праксе.

Све одлуке усвојене на пленарној сједници биће достављене подносиоцима захтјева/апелантима у року од мјесец дана и објављене у што краћем року на интернет страници Уставног суда Босне и Херцеговине.