У досадашњем току засједања Уставни суд је, између осталог, донио одлуке бр. У-6/25, У-7/25 и У-8/25.
Одлуком број У-6/25 Уставни суд је утврдио да Закон о посебном регистру и јавности рада непрофитних организација („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25) није у складу са чланом II/3.и) Устава Босне и Херцеговине и чланом 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Стога је оспорени закон ставио ван снаге ab initio и одредио да он престаје да важи од дана његовог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 19/25.
Уставни суд је у образложењу одлуке указао на опште принципе из праксе Европског суда за људска права у вези с битном улогом удружења у демократском друштву. Даље је указано на релевантну праксу у којој је Европски суд за људска права разматрао Закон о страним агентима Русије, који је садржајно готово идентичан оспореном закону, и закључио да тај закон није у складу са слободом удруживања из члана 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Слиједећи ту праксу, Уставни суд је закључио да је оспореним законом, којим су уведене нове категорије „непрофитних организација“ и „агената страних утицаја“ за које су прописане посебне обавезе и ограничења, у потпуности искључена могућност да непрофитне организације утичу на представнике јавне власти и на тај начин им је забрањено обављање њихове основне дјелатности. Такође је указано да широко формулисани појмови „непрофитних организација“ и забрањеног „политичког дјеловања“ и „политичких активности“ нису у складу са захтјевом предвидивости јер онемогућују организацијама цивилног друштва да предвиде која је то граница њихове дозвољене активности. Таква формулација, с друге стране, омогућава јавним властима да сваку активност организација цивилног друштва квалификују као забрањену и да је санкционишу. Даље је истакнуто да означавање удружења која се баве „политичким дјеловањем“ или „политичким активностима“, а која финансијски или на други начин помажу страни субјекти, као „агената страног утицаја“ има снажан одвраћајући и стигматизујући ефекат и знатно отежава њихов рад, те ствара негативну перцепцију о тим удружењима у јавности. У вези с тим је указано да право удружења да примају стране донације произлази из Основних принципа о статусу невладиних организација у Европи и Препоруке CM/Rec(2007)14 Комитета министара Савјета Европе државама чланицама о правном статусу невладиних организација у Европи, те Декларације Уједињених нација о правима и одговорностима појединаца, група и државних органа у унапређивању и заштити универзално признатих људских права и основних слобода. Међутим, упркос томе, оспорени закон подвргава стране донације ригорозном режиму извјештавања и редовних и ванредних контрола, уз обавезу удружења која примају такве донације да све материјале које дијеле обиљежавају „ознаком непрофитне организације“ без обзира на то да ли постоји било каква веза између страног финансирања и наводне „политичке активности“ или „политичког дјеловања“. Осим тога, оспорени закон не садржи одредбе које би гарантовале приступ ефективним правним лијековима ради оспоравања или тражења преиспитивања одлука донесених на основу тог закона, на шта су указали и Венецијанска комисија и ODIHR у заједничком мишљењу у нацрту оспореног закона. Коначно, Уставни суд је истакао да је оспореним законом као искључива санкција за „политичке активности“ или „политичко дјеловање“ прописана забрана обављања рада и кривична одговорност одговорних лица. Имајући у виду наведене разлоге, Уставни суд је закључио да увођење нове правне категорије „непрофитних организација“ и „агената страног утицаја“, као и ригорозни режим извјештавања, могућност редовних и ванредних контрола те обавеза да материјале које дијеле обиљеже „ознаком непрофитне организације“, уз запријећену искључиву санкцију у виду забране обављања рада и кривичне одговорности одговорних лица, није одговарало „хитној друштвеној потреби“, односно није било неопходно у демократском друштву.
Одлуком број У-7/25 Уставни суд је утврдио да Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25), Закон о допуни Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25), Одлука о мјерама и задацима проистеклим из неуставних одлука и поступака вануставних институција Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25) и тач. 3, 5 и 6 Закључака Народне скупштине Републике Српске усвојених на 17. посебној сједници одржаној 26. фебруара 2025. године нису у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине. Стога је оспорене законе и одлуку ставио ван снаге ab initio и одредио да они престају да важе од дана њиховог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 19/25, а тач. 3, 5 и 6 оспорених закључака од дана њиховог усвајања. У образложењу одлуке Уставни суд је указао на властиту праксу у вези с питањем подјеле надлежности између ентитетā и државе Босне и Херцеговине из које произлази да питања која нису изричито набројана у члану III/1. нису нужно у искључивој надлежности ентитетā јер Устав Босне и Херцеговине надлежности државе Босне и Херцеговине прописује и у другим одредбама (нпр. чл. I/1, II/7, III/1.а), III/5.а), IV/2, V/1. и V/3.а)). Такође је указано на праксу према којој су надлежности Босне и Херцеговине у области правосуђа и безбједности успостављене на основу члана III/5. Устава БиХ у складу с Уставом Босне и Херцеговине. Коначно, указано је да поступак „враћања“ ентитетима надлежности које су претходно успостављене као надлежност Босне и Херцеговине на основу члана III/5. Устава Босне и Херцеговине није per se супротан Уставу Босне и Херцеговине, али је за то питање искључиво надлежна Парламентарна скупштина БиХ.
Анализирајући уставност оспореног Закона о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција Босне и Херцеговине, Уставни суд је истакао да се тим законом у потпуности искључује примјена Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, Закона о Државној агенцији за истраге и заштиту, Закона о Суду БиХ и Закона о Тужилаштву БиХ. Истакнуто је да се на тај начин de facto и de iure укида суверенитет државе Босне и Херцеговине на једном дијелу њене територије и надлежност у области правосуђа и безбједности у суштини „враћа“ ентитету Република Српска. Међутим, поступак „враћања“ ентитетима надлежности које су претходно успостављене као надлежност Босне и Херцеговине на основу члана III/5. Устава Босне и Херцеговине је, како је већ речено, у искључивој надлежности Парламентарне скупштине БиХ. Уставни суд је нагласио да унилатералним акцијама једног од ентитета (повлачењем претходно дате сагласности, доношењем закона који регулишу исту материју и сл.) није могуће успоставити надлежност ентитета за ону област у којој је претходно успостављена надлежност државе Босне и Херцеговине на основу члана III/5. Устава Босне и Херцеговине. Стога је доношењем оспореног Закона о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција Босне и Херцеговине Народна скупштина Републике Српске поступала ван својих овлашћења. Због наведених разлога Уставни суд је закључио да оспорени ентитетски закон мора бити проглашен неуставним с формалног аспекта јер се њим нормативно регулише материја која према Уставу Босне и Херцеговине не потпада под надлежност тог ентитета, па за доношење таквог закона не постоји уставни основ. Због истих разлога Уставни суд је закључио да су тач. 3, 5 и 6 оспорених Закључака Народне скупштине Републике Српске усвојених на 17. посебној сједници одржаној 26. фебруара 2025. године и Одлука о мјерама и задацима проистеклим из неуставних одлука и поступака вануставних институција Босне и Херцеговине, а што су правни акти који су иницирали доношење оспореног Закона о непримјењивању закона, у цијелости у супротности са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине.
Разматрајући уставност оспореног Закона о допуни Кривичног законика Републике Српске којим је прописано ново кривично дјело „непоштовање или неизвршавање одлука институција или органа Републике Српске“, Уставни суд је указао да прописивање кривичне одговорности за повреду општих вриједности друштва представља ultima ratio (посљедње средство; енгл. the last resort) уколико се заштита тих вриједности не може остварити на други начин. Уставни суд је прихватио став да поштовање одлука институција представља општу вриједност демократског друштва чије остваривање би, у одређеним случајевима, могло захтијевати кривичноправну принуду. Међутим, истакнуто је да прописивање кривичне одговорности за неизвршавање тих одлука мора да буде компатибилно с принципом владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине који подразумијева да сви ентитетски и кантонални устави, закони и други прописи који се доносе морају да буду усклађени с уставним принципима. Уставни суд је указао да је оспорена законска одредба формулисана тако широко да подразумијева кривичну одговорност за неизвршавање било које одлуке било које институције или органа Републике Српске без обзира на то које су друштвене вриједности у конкретном случају угрожене. На тај начин се дерогирају већ постојећи начини рјешавања неизвршавања одлука институција или органа Републике Српске, што је у супротности с принципом правне сигурности. Осим тога, указано је да из формулације оспорене законске одредбе произлази да су одлуке органа и институција Републике Српске обавезујуће без обзира на то да ли се ради о правоснажним и коначним одлукама те, у коначном, без обзира на то да ли су те одлуке уставне и законите, што угрожава и принцип подјеле власти јер искључује судску и уставносудску контролу одлука Републике Српске. Коначно, оспореном одредбом уводи се супремација одлука ентитета Република Српска над одлукама државних органа и институција, који су у правној номенклатури хијерархијски изнад ентитетских органа, и регулише питање поступања лица запослених у институцијама Босне и Херцеговине, што је у искључивој надлежности Босне и Херцеговине. Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да оспорена законска одредба не задовољава стандард квалитета закона и у супротности је с принципом владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине.
Одлуком број У-8/25 Уставни суд је утврдио да Закон о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25) и Правилник о поступку кандидовања и избора првих чланова Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 25/25) нису у складу са чл. I/2, III/3.б) и VI/5. Устава Босне и Херцеговине. Стога је Уставни суд оспорени закон и правилник ставио ван снаге ab initio и одредио да они престају важити од дана њиховог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 19/25 од 5. марта 2025. године и број 25/25 од 21. марта 2025. године.
У образложењу одлуке Уставни суд је, позивајући се на властиту праксу, указао да у ситуацији када је нека надлежност ентитета на основу сагласности пренесена на државни ниво, она постаје дио искључиве надлежности државе, па, у складу с принципом владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине, само на основу одлука донесених у институцијама Босне и Херцеговине (Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине) може доћи до враћања тих раније пренесених надлежности. Даље је указано да се оспореним Законом о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске и Правилником о поступку кандидовања и избора првих чланова Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске регулише иста материја која је већ регулисана државним Законом о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. Указано је да су ентитети закључили Споразум о преносу одређених надлежности ентитета оснивањем Високог судског и тужилачког савјета БиХ. На тај начин је, уз сагласност ентитетā, у области правосуђа дошло до успостављања надлежности Босне и Херцеговине на основу члана III/5.а) Устава Босне и Херцеговине. То је истовремено значило и надлежност Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине да, у складу са чланом IV/4.а) Устава Босне и Херцеговине, донесе Закон о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине којим је основан Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине као независни и самостални орган који има задатак да обезбиједи независно, непристрасно и професионално правосуђе. Међутим, оспореним Законом о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске и Правилником о поступку кандидовања и избора првих чланова Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске правосуђе на територији ентитета Република Српска изузима се из надлежности Високог судског и тужилачког савјета БиХ и ставља у надлежност новоуспостављеног Високог судског и тужилачког савјета РС. На тај начин се de facto и de iure настоји узурпирати надлежност Босне и Херцеговине у области правосуђа на територији ентитета Република Српска и надлежност у тој области „вратити“ ентитету Република Српска. Уставни суд је у више наврата нагласио да је поступак „враћања“ ентитетима надлежности, које су претходно успостављене као надлежност Босне и Херцеговине на основу члана III/5. Устава Босне и Херцеговине, у искључивој надлежности Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Истакнуто је да унилатералним акцијама једног од ентитета (повлачењем претходно дате сагласности, доношењем закона који регулишу исту материју и сл.) није могуће (поново) успоставити надлежност ентитета за ону област у којој је претходно успостављена надлежност државе Босне и Херцеговине на основу члана III/5. Устава Босне и Херцеговине. Стога, имајући у виду неоспоран садржај Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, садржај оспореног Закона о Високом судском и тужилачком савјету РС и Правилника којим се преузимају надлежности институција Босне и Херцеговине, као и властиту праксу, Уставни суд је закључио да у Уставу Босне и Херцеговине не постоје одредбе на основу којих би се могла оправдати уставност оспорених правних аката које је донијела Народна скупштина Републике Српске.
Уставни суд наставља с радом према утврђеном дневном реду.
