У наставку 158. пленарне сједнице Уставни суд Босне и Херцеговине је разматрао и одлучивао о апелацијама, те о питањима релевантним за функционисање Уставног суда БиХ.
Уставни суд издваја сљедеће одлуке:
АП-1253/21 – Уставни суд је одбио апелацију апеланта који је у поступку пред редовним судовима био у улози туженог по тужби коју је тужилац поднио против апеланта због стицања без основа. У конкретном случају је, између осталог, релевантно сљедеће: Из записника Основног суда с рочишта за главну расправу одржаног 16. јануара 2017. године, који је достављен у прилогу апелације, произлази да је рочиште почело у 9 часова, да је на рочишту био присутан апелант у својству туженог, те да за тужиоца није приступио нико иако је тужилац уредно обавијештен. Након тога, суд је, на апелантов приједлог, донио рјешење да се тужба у овој ствари сматра повученом. Основни суд је у наставку записника констатовао да је у 9.06 приступила тужиочева заступница, у вријеме док је апелантов пуномоћник диктирао захтјев за накнаду трошкова поступка, која је свој изостанак оправдала кашњењем сата на зиду канцеларије. Основни суд је на записник донио рјешење којим је ставио ван снаге рјешење с истог рочишта по којем се тужба у конкретној правној ствари сматра повученом, након чега је рочиште настављено. Због описаног понашања поступајуће суткиње Основног суда апелант је поднио захтјев за њено изузеће. Предсједник Основног суда је рјешењем од 23. јануара 2017. године усвојио захтјев за изузеће наведене суткиње у том предмету, након чега је предмет пресигниран у рад другом судији. У образложењу рјешења наведено је да је суд, у смислу члана 97 став 3 и члана 198 став 3 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), везан за своја рјешења и не може их измијенити јер није одлучивао о процесним питањима која се односе на управљање парницом. Наведено, према оцјени предсједника суда, наводи на закључак да се није могло мијењати рјешење којим се сматра да је тужба у конкретној правној ствари повучена. Како је поступајућа суткиња донијела рјешење о стављању ван снаге рјешења којим се сматра да је тужба у конкретној правној ствари повучена, дакле супротно члану 97 став 3 ЗПП-а, предсједник суда је оцијенио да наведено представља околност која је довела у сумњу непристрасност суткиње, због чега је тражено њено изузеће.
У вези с тим, Уставни суд сматра да би у конкретном случају, иако је предсједник суда утврдио да је суткиња поступила противно члану 97 став 3 ЗПП-а када је на записнику с рочишта опозвала рјешење о повлачењу тужбе, инсистирање на останку на снази рјешења о повлачењу тужбе било претјерано формалистичко и супротно основним принципима правичног и економичног вођења парничног поступка. Санкција за кашњење од свега шест минута, у ситуацији када је тужиочева заступница одмах по доласку објаснила разлоге и затражила наставак расправе, а суд то оцијенио оправданим, не би била сразмјерна циљу процесне дисциплине, нити би служила интересима правде. Уставни суд сматра да је у конкретном случају, иако поврат у пријашње стање није формално затражен, Основни суд суштински поступио по члану 328 ЗПП-а јер је одмах по доласку тужиочеве заступнице на рочиште (након свега шест минута) оцијенио кашњење оправданим и наставио расправу. На наведени начин је, према оцјени Уставног суда, Основни суд фактички одобрио поврат у пријашње стање стављањем ван снаге рјешења о повлачењу тужбе. При томе, Уставни суд запажа да Основни суд није измијенио већ коначну процесну одлуку, супротно члану 84 став 1 ЗПП-а, него је преиспитао своје поступање у току истог рочишта, у свјетлу накнадно настале околности (долазак пуномоћника и оправдање). У смислу наведеног, Уставни суд истиче да би инсистирање на останку рјешења о повлачењу тужбе упркос незнатном и оправданом кашњењу водило неоправданом формализму, непотребном процесном усложњавању и повреди принципа економичности из чл. 7 и 10 ЗПП-а. Имајући и виду све наведено, Уставни суд сматра да је Основни суд суштински правилно примијенио правне институте, чак и ако формално није користио термин „поврат у пријашње стање“.
Такође, Уставни суд указује да процесна поштеност практички значи страначки конципиран контрадикторни поступак у којем су саслушане обје стране тако да је објема странама обезбијеђен међусобно равноправан положај пред судом. Европски суд је у предмету Лазаревић против Хрватске (види Европски суд, представка број 61435/08, одлука о допуштености од 30. септембра 2010. године, с даљњим референцама) навео: „[…] Суд понавља да концепт поштеног суђења подразумијева и право на контрадикторни поступак. То право значи да странке у кривичном или грађанском поступку морају, у принципу, имати прилику не само обзнанити било који доказ који је потребан да би успјеле са својим захтјевима него и знати за све предочене доказе и очитовања, односно поднесене ради утицаја на одлуку суда и давати примједбе на њих […]. Ово се становиште не мијења када је очитовање неутрално у погледу питања о којем треба одлучити суд или, према мишљењу одређеног суда, не представља никакву чињеницу или тврдњу која се већ није појавила у побијаној одлуци […].“ У свјетлу наведене праксе, Уставни суд сматра да би инсистирање на останку рјешења о повлачењу тужбе, упркос незнатном кашњењу тужиочеве пуномоћнице, представљало претјерани формализам у смислу наведене праксе Европског суда и довело би у питање процесну поштеност поступка која захтијева да суд уважи околности случаја и омогући страни да оствари право на саслушање, без непотребног формалног оптерећења.
АП-2548/21 – Уставни суд је у конкретном случају одбио апелације. Наиме, апеланти су судски вјештаци и они су на основу налога судова у раније вођеним поступцима извршили вјештачења. Судови су у тим поступцима донијели рјешења којим је одређено да се апелантима на име накнада за вјештачење исплате прецизирани новчани износи. Новчане накнаде, које су судови рјешењима одредили на име трошкова вјештачења, апелантима нису исплаћене. Стога су они покренули парничне поступке против тужене Републике Српске тражећи њихову исплату. Основни судови у Бањалуци и Котор Вароши су усвојили тужбене захтјеве уз образложење да су новчане накнаде за вјештачење уплаћене на рачун посебних намјена – депозитни рачун, којим управља и располаже Министарство финансија РС. Усвајање тужбених захтјева образложено је и примјеном члана 749 ЗОО-а, те је указано да је између апеланата и тужене заснован уговор о налогу јер су судови за вјештачења ангажовали апеланте. Утврђено је да је поступање тужене супротно законским одредбама и апелантима је причињена штета у смислу релевантних одредби ЗОО-а. Окружни суд у Бањалуци је уважио седам жалби тужене тако да су, у коначници, тужбени захтјеви апеланата одбијени. Преостале три жалбе тужене су одбијене и потврђене првостепене пресуде. Врховни суд Републике Српске је усвојио ревизије тужене изјављене против другостепених одлука којима су њене жалбе одбијене, те су нижестепене пресуде преиначене и тужбени захтјеви одбијени. Уставни суд је у образложењу одлуке подсјетио на своју праксу у којој је разматрао иста и слична чињенична и правна питања (одлуке бр. АП-4621/20 и АП-367/21) која се односе на рјешења о трошковима за извршена вјештачења као извршне исправе. Истакнуто је да су апеланти одраније располагали судским одлукама о исплати трошкова за извршена вјештачења, те самим тим имају могућност да покрену извршне поступке. Према мишљењу Уставног суда, правоснажно утврђена потраживања нису ни требала бити предмет поновног разматрања у било каквом поступку јер се тиме доводи у питање сам значај и сврха донесених рјешења о исплати трошкова за извршена вјештачења. Стога је Уставни суд закључио да апеланти нису могли имати „легитимно очекивање“ да ће, поред постојећих рјешења о исплати трошкова вјештачења, тужбени захтјеви бити остварени у парничним поступцима. Уставни суд сматра да су апеланти према редовном току ствари, упркос првобитно заузетом ставу извршних судова да се не ради о извршним исправама, умјесто подношења тужби требали покренути извршне поступке против тужене и тако намирити потраживања.
АП-1642/22 – У овом предмету пред Судом Босне и Херцеговине је првобитно вођен јединствени кривични поступак против апеланта и С. Ш. због кривичног дјела давања дара и других облика користи, а против А. М. због кривичног дјела примања дара и кршења закона од стране судије. Након тога је дошло до раздвајања кривичног поступка против апеланта и С. Ш. у односу на оптужену А. М. У предметном кривичном поступку апелант је пресудом Општинског суда у Сарајеву, која је потврђена пресудом Кантоналног суда у Сарајеву, осуђен да је починио кривично дјело давања дара и других облика користи. Уставни суд је у својој одлуци истакао да је правилно спровођење правде у околностима конкретног случаја подразумијевало обавезу Кантоналног суда да приликом одлучивања о апелантовој жалби узме у обзир новонасталу околност – ослобађајућу пресуду против оптужене А. М. јер се радило о одлучном правном питању које се доводи у везу с утврђењем апелантове кривичноправне одговорности и постојањем коруптивног савеза – споразума између апеланта, С. Ш. и А. М. Наведени пропуст Кантоналног суда који се односио на игнорисање специфичног, релевантног и важног питања од којег зависи постојање кривичног дјела које је апеланту стављено на терет резултирао је недостатком адекватног образложења судске одлуке у специфичним околностима конкретног предмета. Стога је Уставни суд усвојио апелацију и закључио да је у околностима конкретног случаја дошло до кршења апелантовог права на правично суђење у односу на образложену судску одлуку.
АП-983/24 – Уставни суд је у овом предмету усвојио апелацију, закључио да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер се осуђујућа пресуда у одлучујућој мјери заснива на налазу и мишљењу вјештака оптужбе, о чијој законитости Окружни суд није дао увјерљиво образложење, те када у поступку, посматраном у цјелини, није отклоњена сумња о постојању одређених одлучних чињеница на начин који је повољнији за апеланта, чиме је повријеђен принцип in dubio pro reo. Уставни суд је укинуо пресуде Врховног суда и Окружног суда и предмет вратио Окружном суду у Источном Сарајеву који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, у поступку у којем су донесене оспорене пресуде апелант је оптужен да је у вријеме, у мјесту и на начин описан у оптужници, кршећи одредбе члана 36 став 1 Закона о основима безбједности саобраћаја на путевима у Босни и Херцеговини, проузроковао саобраћајну незгоду. Стављено му је на терет да је приликом укључивања са споредног на магистрални пут возилом предузео радњу скретања улијево, а претходно се није увјерио да ту радњу може извести на безбједан начин, без ометања возила која долазе с његове лијеве стране. Тужилаштво је тврдило да је том радњом апелант починио кривично дјело угрожавања јавног саобраћаја из члана 410 став (3) у вези са ставом (2) Кривичног закона Републике Српске.
Основни суд је Пресудом број 91 0К 036214 18 К од 11. новембра 2019. године апеланта ослободио оптужбе да је починио кривично дјело за које је оптужен. У овом предмету Окружни суд је укинуо пресуду због необразложености безбједности скретања и наложио ново суђење. Након спровођења „супервјештачења“, Основни суд је пресудом донесеном у поновљеном поступку апеланта прогласио кривим и осудио га на казну затвора од једне године. Окружни суд у Источном Сарајеву је пресудом преиначио првостепену пресуду и апеланту изрекао казну затвора од четири године. Оцијењено је да су правилно прихваћени искази свједока, материјални докази и налази вјештака оптужбе и Саобраћајног факултета, док је налаз одбране оправдано одбијен. Уставни суд је утврдио да ни у изреци ни у образложењу рјешења којим је одређено тзв. супервјештачење нису наведене чињенице у погледу којих се вјештачење врши, иако је то изричито прописано другом реченицом члана 161 став (1) Закона о кривичном поступку. Затим, Уставни суд је утврдио да из одлуке Окружног суда не произлази јасан став о прихватљивости тог доказа. Умјесто тога, према мишљењу Уставног суда, суд је заузео контрадикторан приступ наводећи да одлука о вјештачењу није донесена у складу са законом, али истовремено тврдећи да се пресуда о апелантовој кривици не заснива на том вјештачењу, већ искључиво на налазу вјештака оптужбе. Уставни суд је оцијенио и да није увјерљиво утврђена узрочна веза између апелантове радње и настале посљедице. Додатно, судови нису пружили образложење зашто искључиву одговорност за незгоду и њене посљедице сноси апелант, нити су разматрали могући допринос других узрока. Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да поступак, посматран у цјелини, није отклонио сумње у погледу одлучних чињеница на начин повољнији за апеланта, чиме је повријеђен принцип in dubio pro reo.
АП-2339/21 – У овом предмету апелант је поднио тужбу Општинском суду у Сарајеву против „Sberbank BH“ д.д. Сарајево (тужена) ради накнаде штете. Пресудом Општинског суда, која је потврђена пресудом Кантоналног суда у Сарајеву и против које је одбијена ревизија пресудом Врховног суда ФБиХ, одбијен је апелантов тужбени захтјев. Према образложењу судова, апелант је с правним предником тужене („Volksbank BiH“ д.д. Сарајево) закључио уговор о отварању и вођењу рачуна за обављање платних трансакција у земљи. Тим уговором апелант се обавезао да ће налоге за плаћање подносити на прописаним обрасцима, које ће потписати и овјерити овлашћена лица чији су потписи депоновани код тужене. Тужена се, с друге стране, обавезала да ће по тим налозима вршити плаћања. Према мишљењу редовних судова, на апеланту је био терет доказивања да је претрпио штету због тога што је тужена прекршила уговорене обавезе, али апелант такву своју тврдњу није доказао ни финансијским вјештачењем. У вези с тим, образложено је да сама повреда уговорене обавезе не мора нужно резултирати штетом, нарочито када се има у виду да је налоге за трансакције с апелантовог рачуна потписивао апелантов директор. Уколико је дошло до умањења апелантове имовине, он је то могао доказивати својом финансијском документацијом (бруто биланс) из спорног периода. Уставни суд је утврдио да су редовни судови у образложењима својих одлука дали релевантне разлоге за своје одлучење који не указују на било какву произвољност. Посебно, Уставни суд је указао да су судови, примјеном правила о терету доказивања, своје одлучење о томе да апелант није доказао своје тврдње детаљно образложили. Стога је Уставни суд утврдио да у конкретном случају ништа не указује на повреду права на правично суђење, права на имовину, као и права на дјелотворан правни лијек, па је апелацију одбацио због тога што је очигледно (prima facie) неоснована.
На овој сједници Уставни суд је одлучивао и о одређеним релевантним персоналним питањима.
Тако је, у складу са чланом 82 Правила Уставног суда, на данашњој пленарној сједници новоизабрана суткиња Лариса Велић дала и потписала свечану изјаву. Суткиња Велић преузеће дужност 31. маја 2025. године. Мандат досадашње суткиње и предсједнице Уставног суда Сеаде Палаврић престаје 30. маја 2025. године због одласка у пензију.
Надаље, на овој сједници Уставни суд је, у складу са чл. 83 и 84 Правила Уставног суда БиХ, именовао судију Мирсaдa Ћeмaнa за предсједника Уставног суда Босне и Херцеговине за преостали период мандата досадашње предсједнице Сеаде Палаврић. Мандат именованог предсједника Мирсaдa Ћeмaнa почиње 31. маја 2025. године.
