У складу с изнесеним становиштима, поступак у којем је апелант обавезан да плати царинске и друге увозне дажбине не потпада под оквир заштите права на правичан поступак у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Слиједи да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-382/04 од 23. марта 2005. године, став 6
Поступак плаћања обавеза које произлазе из пореског (јавног) права не спада у дјелокруг права загарантованих чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-529/04 од 12. априла 2005. године, став 6, обавеза уплате јавних прихода, апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом БиХ
Поступак који се тиче уновчавања имовине дужника ради намирења повјерилаца ни на који начин се не тиче „грађанских права и обавеза“ апеланата као повјерилаца будући да су они пријавом на јавно надметање покушали да стекну право на имовину, што није „грађанско право или обавеза“, па стога не улази у дјелокруг члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-914/04 од 12. априла 2005. године, став 12, стечајни поступак
Одлучивање о кретању и боравку странаца искључива је надлежност државних органа и не може се подвести под концепт „грађанских права и обавеза“, заштићен чланом 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-244/05 од 9. фебруара 2006. године, став 7
Одлука Општинског вијећа да у складу с постојећим критеријумима непосредном нагодбом ради проширења дворишта додијели грађевинско земљиште апелантовом комшији, који, и иначе, на основу закупа исто земљиште несметано користи дуже од десет година, представља акт располагања. Стога се у конкретном случају не ради о утврђивању апелантових грађанских права и обавеза и он против оспорене пресуде којом је побијао наведену одлуку о додјели земљишта комшији не ужива заштиту у смислу наведеног уставног права, па слиједи да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1038/05 од 14. марта 2006. године, ст. 6 и 7
Право странца да се настани у одређеној земљи, према становиштима Европског суда за људска права, спада у домен јавног права сваке земље. Ако је одређена земља ускратила право боравка, па и привременог, страном лицу због законом прописаних разлога, то се сматра актом државе који припада њеном јавно-правном домену и не ужива заштиту члана 6 Европске конвенције као „грађанско право или обавеза“. Сходно томе, мада таква одлука може да има одређени утицај на апелантова грађанска права и обавезе, од државе се не захтијева да у таквим случајевима обезбјеђује јавно саслушање, нити друге захтјеве из члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1189/05 од 12. априла 2006. године, став 8
Поступак у којем је апеланту као државном органу наложено да поново спроведе конкурс ради избора на радно мјесто, а након што је претходни незаконити конкурс поништен, није поступак у којем су утврђивана нека апелантова грађанска права и обавезе. Стога, у конкретном случају није примјењив члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине, па је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1929/05 од 12. септембра 2006. године, став 6
У процедури која се односи на руковођење главном расправом не утврђују се грађанска права и обавезе. У складу с наведеним, исход такве процедуре није одлучујући за утврђивање грађанских права и обавеза. Стога, члан 6 став 1 Европске конвенције није примјењив у конкретном случају, па се апелација одбацује као недопуштена јер је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2160/05 од 20. октобра 2006. године, ст. 9 и 10
Апелант се у апелацији жали на повреду члана 6 Европске конвенције јер сматра да се о поништавању апелантове одлуке о именовању кандидата на послове ватрогасца требало одлучивати у управном спору, а не у парничном поступку. Будући да члан 6 Европске конвенције гарантује да „свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама [...] има право на правичну и јавну расправу [...]“, у конкретном случају права на чију повреду се апелант жали не потпадају под „грађанска права и обавезе“ у оквиру значења члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-2104/05 од 9. новембра 2006. године, став 17
У процедури издавања докумената из збирке исправа земљишних књига не утврђују се грађанска права и обавезе.
• Одлука о допустивости број АП-299/07 од 3. априла 2008. године, став 6
Уставни суд сматра да се у поступку у којем су редовни судови одлучивали о апелантовом приједлогу за укидање клаузуле правоснажности није одлучивало о апелантовим грађанским правима и обавезама у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, у предметном поступку редовни судови су само рјешавали о процесним питањима која се тичу испуњења услова за укидање клаузуле правоснажности, те стога исход такве процедуре не може да буде одлучујући за утврђивање грађанских права и обавеза.
• Одлука о допустивости број АП 459/08 од 12. јуна 2008. године, став 8
Уставни суд закључује да у предметном поступку, који има карактеристике спора произашлог из изборног процеса, није одлучивано о апелантовим грађанским правима и обавезама, него о његовим политичким правима. Будући да гаранције из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције нису примјењиве на предметни поступак, Уставни суд закључује да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-3593/08 од 18. децембра 2008. године, став 10
Изборни спорови који се односе на изабране званичнике излазе из грађанских и кривичних оквира члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-2418/06 од 18. децембра 2008. године, сукоб интереса
Уставни суд сматра да се у предметном поступку није одлучивало ни о каквим апелантовим грађанским правима и обавезама, већ се одлучивало о законитости одлуке коју је донијела апеланткиња (Скупштина Брчко дистрикта Босне и Херцеговине) у оквиру овлашћења које произлази из њене позиције носиоца законодавне власти. Стога се апеланткињини наводи о повреди права на правично суђење морају одбацити као ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-3080/11 од 23. септембра 2011. године, став 15
У конкретном случају ријеч је о поступку у којем је по службеној дужности расправљано о питању могуће повреде правила и прописа Агенције коју је евентуално починио РТВФБиХ у емисији „60 минута“. Уставни суд даље примјећује да Агенција у таквом поступку, у смислу члана 46 став 3 Закона о комуникацијама, уколико утврди постојање прекршаја, има овлашћења да сразмјерно прекршајима према починиоцу примијени извршне мјере прописане наведеном законском одредбом. Уставни суд, даље, примјећује да је у предметном поступку донесен првостепени акт којим је тај поступак обустављен јер је утврђено да РТВФБиХ предметним програмом није прекршио прописе те агенције, као и другостепени акт којим је тај првостепени акт потврђен, а против којег је апелант поднио тужбу Суду БиХ, која је оспореним рјешењем Суда БиХ одбачена позивањем на члан 25 став 3 ЗУС-а (којим је прописано да ће суд рјешењем одбацити тужбу ако утврди да је очигледно да се управним актом који се тужбом оспорава не дира у право тужиоца или у његов непосредни лични интерес заснован на закону). Имајући у виду све наведено, Уставни суд констатује да се у конкретном поступку пред Агенцијом, који је окончан актом против којег је апелант поднио тужбу Суду БиХ, није расправљало о апелантовим грађанским правима и обавезама, већ је заправо спорно било да ли је РТВФБиХ као треће лице у предметној емисији повриједио правила и прописе Агенције, те да ли у складу с тим постоје услови за примјену мјера према том лицу из члана 46 став 3 Закона о комуникацијама. У прилог томе говоре и сами апелациони наводи којима апелант указује да „поступак није вођен ради заштите апелантових субјективних права“ и да је „суштина овог поступка била да [Агенција] као надлежни регулатор утврди кршење Закона о комуникацијама и Кодекса о емитовању радио-телевизијског програма и да санкционише ТВ емитера“. Дакле, с обзиром на то да се у предметном поступку није расправљало о апелантовим грађанским правима и обавезама, апелант не може да ужива заштиту права гарантованих чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, укључујући и право на приступ суду, усљед чега је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2649/14 од 15. фебруара 2017. године, став 17
У околностима конкретног случаја спорно недостављање извода из Централног бирачког списка ради спровођења референдума не потпада под грађански аспекат.
• Одлука о допустивости број АП-3805/16 од 15. фебруара 2017. године, став 15
У односу на наводе о кршењу члана 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Уставни суд указује да наведени члан у релевантном дијелу гласи да сваки грађанин има право и могућност да без икакве дискриминације споменуте у члану 2 и без неоснованих ограничења: [...] б) бира и да буде биран на повременим истинским, општим, једнаким и тајним изборима који обезбјеђују слободно изражавање воље бирача. С обзиром на то да је у конкретном случају апелант политичка странка, а не грађанин у смислу наведених одредби, Уставни суд сматра да гаранције из члана 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима не могу да се примијене на предметни поступак. У вези с тим, Уставни суд указује на становиште Одбора за људска права Уједињених нација према којем је Првим факултативним протоколом уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима Одбору за људска права (HRC) додијељена надлежност за разматрање приговора у погледу наводних повреда Пакта од државе странке Протокола (чл. 1 и 2 Факултативног протокола). То је изричито ограничено на право појединаца на подношење представки. Стога се, у правилу, приговори које у своје име подносе невладине организације, удружења, политичке странке или корпорације проглашавају недопуштеним због недостатка страначке способности (види, на примјер Лица с инвалидитетом у Италији против Италије, представка број 163/1984). Имајући у виду наведено, ови апелантови наводи су такође ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-7518/18 од 10. јануара 2019. године, став 10
