Хамзаyан против Јерменије (број 43082/14, 6. фебруар 2024. године)

Слобода вјероисповијести • Административна казна изречена Јеховином свједоку због разговора о Библији с трећим лицем у његовој кући • Недостатак јасног и предвидивог правног основа • Мијешање није „у складу са законом“ • Кршење члана 9 Европске конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке је Јеховин свједок. У релевантно вријеме живјела је у граду Степанакерту у НКР (непризната република Нагорно-Карабах).

Подноситељица представке и њен пријатељ А. Х. су у фебруару 2013. године посјетили одређена лица у граду Шуши (који се такође налази у НКР), укључујући старију жену Н., како би разговарали о Библији. Госпођа Н. је наводно учествовала у неколико вјерских окупљања Јеховиних свједока. Убрзо након тога стигла је полиција и претресла њихове ствари. Сачињен је записник о претресу у којем је наведено да је одузета вјерска литература пронађена у торби подноситељице представке. Подноситељица представке и А. X. су након тога одведени у полицијску станицу гдје су испитани, а њихове ствари су поново претресене.

Административна комисија Канцеларије градоначелника Степанакерта (у даљњем тексту: Комисија) подноситељицу представке је обавијестила да је оптужена за административни прекршај према члану 206 став 2 Закона о управним прекршајима. Комисија јој је у априлу 2013. године изрекла новчану казну од 1.000 јерменских драма (приближно два евра) наводећи да је прекршила „правила законодавства о организовању и одржавању вјерских скупова, маршева и других богослужних обреда“.

По жалби подноситељице представке, Управни суд је у јуну 2013. године одлуку Комисије прогласио ништавом сматрајући да није правилно образложена. Управни суд је, између осталог, истакао да из оспорене одлуке није видљиво која правила организовања и одржавања вјерских скупова је подноситељица представке конкретно повриједила.

Канцеларија градоначелника Степанакерта изјавила је жалбу на претходну одлуку позивајући се при томе и на Устав НКР и Закон о слободи савјести и вјерских организација НКР, као и на изјаву коју је Н. дала полицији у којој је, између осталог, наведено да није Јеховин свједок и да је била присутна на два вјерска скупа с Јеховиним свједоцима јер је била изманипулисана.

Апелациони суд је укинуо пресуду Управног суда из јуна 2013. године и потврдио одлуку Комисије из априла 2013. године. Врховни суд је одбио ревизију подноситељице представке.

Подноситељица представке се жалила да је изрицање административне казне због мирне расправе о вјерском тексту представљало незаконито и несразмјерно мијешање у њено право на слободу вјероисповијести, како је предвиђено чланом 9 Конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да је Влада тврдила да није било мијешања у права подноситељице представке према члану 9 Конвенције тврдећи да су Јеховини свједоци могли ефикасно дјеловати у НКР.

Супротно тврдњама Владе, Европски суд је примијетио да је одлуку Комисије од 2. априла 2013. године, којом је подноситељици представке изречена административна казна због кршења правила о организовању и одржавању вјерских скупова, маршева и других богослужних обреда, потврдио Апелациони суд НКР управо на основу тога што вјерска заједница Јеховиних свједока није била регистрована вјерска организација у НКР. Поред тога, Апелациони суд је утврдио да је право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести у НКР загарантовано само сљедбеницима регистрованих вјерских удружења, те је закључио да Устав НКР не гарантује иста права и слободе лицима повезаним с било којом другом религијом.

Европски суд је даље истакао да је одлука да се подноситељици представке изрекне административна казна због преношења информација и увјерења лицу које нема таква увјерења представљала мијешање у њено право на слободу вјероисповијести загарантовано чланом 9 став 1 Конвенције. Такво мијешање ће да доведе до кршења Конвенције осим ако се не покаже да је задовољило захтјеве другог става те одредбе, односно да је „прописано законом“, да је тежило легитимном циљу у смислу те одредбе и да је „неопходно у демократском друштву”.

У конкретном случају, подноситељици представке изречена је административна казна према члану 206 став 2 због тога што је прекршила „правила утврђена законодавством о организовању и одржавању вјерских скупова, маршева и других обреда богослужења“. Међутим, та правила нису цитирана.

Конкретно, члан 206 став 2 као административни прекршај дефинише кршење правила прописаних законодавством о организовању и одржавању вјерских скупова, маршева и других обреда богослужења, односно изричито упућује на таква правила. Међутим, ни у одлуци Комисије нити у одлуци Апелационог суда којом се та одлука спроводи није наведено која је правила конкретно подноситељица прекршила. Одсуство јасног упућивања на та правила било је управо разлог зашто је Управни суд поништио одлуку Комисије утврдивши да је подноситељици представке наметнула „очигледно незакониту обавезу“.

Европски суд је примијетио да се органи власти који су изрекли административну казну нису позвали ни на једну домаћу законску одредбу која забрањује понашање подноситељице представке. Друго, што је најважније, ограничавање права загарантованих чланом 9 Конвенције само на сљедбенике регистрованих вјерских организација које је извршио Апелациони суд било је у основи недосљедно захтјевима те одредбе и релевантним принципима судске праксе који се на њу односе.

Стога је Европски суд закључио да мијешање није имало јасан и предвидив правни основ.

Будући да је Европски суд утврдио да мијешање у право подноситељице представке није било „у складу са законом“, ово утврђење чини непотребним даљње утврђивање тога да ли је мијешање тежило легитимном циљу и да ли је било неопходно у демократском друштву.

Европски суд је закључио да је дошло до повреде члана 9 Конвенције.